Author Topic: KOGNITIVNE F-JE OPAZANJE  (Read 2659 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Veselin.Medenica

  • Administrator
  • *****
  • Posts: 975
    • Masaza Beograd
KOGNITIVNE F-JE OPAZANJE
« on: May 04, 2004, 11:28:58 AM »
KOGNITIVNE F-JE
OPAZANJE


=
Preko receptora i senzornih puteva covek se stalno obavestava o kvalitetima okoline i samog sebe. Ali potrebno je i iskustvo da bi se ti signali prepoznali kao npr. stolica.
Apercepcija je proces shvatanja, razumevanja onoga sto je percipirano. Da bi smo nesto prepoznali potrebna je percepcija i iskustvo.
Do poremecaja opazanja moze doci na nivou receptora, puteva i centara u mozgu.

Koji je znacaj percepcije?
Dobro razumno opazanje je kljuc za ostale f-je. Percepcija je osnova da bi smo posle mogli da imamo misao. Kad imamo opazanje mora postojati draz (spoljasnja i/ ili unutrasnja) koja usmerava nasu paznju. Spoljasnja draz deluje na razlicite receptore. Zatim putuje n.v. i stize do KM, pa ide do subkortikalnih delova mozga, a onda u cortex tj. centrelu gde se vrsi obrada, pa se to opet vraca do odredjenih cula gde se javljaju senzacije. Kod percepcije je neophodan potpuno ocuvan reflexni luk.

Nivoi saznanja (ovo je didakticka podela, iako oni idu zajedno):
1.   culno saznanja = opazanje (imamo senzaciju)
2.   logicko saznanja (saznajemo cemu nesto sluzi) – odredjuje ga misljenje i inteligencija
Iskustvo pamaze da shvatimo i povezemo, da definisemo ono sto opazamo. Culo samo saznaje, a logicko saznanje je u kori VM. Culno i logicko saznanje cine jedinstven proces – opazanje. Putem opazanja mi prepoznajemo informacije o predmetima kao celini, njihovoj upotrebnoj vrednosti... i saznajemo ih kao objektivne elemente realnosti.

Izvori saznanja:
1.   spoljasnji svet
2.   unutrasnji svet
Svaki izvor saznanja obelezen je nasom subjektivnoscu. Cesto imamo nasu subjektivnu realnost, pa smo skloni da mnoge stvari vidimo kako mi hocemo (npr. osoba latentne homosexualnosti cesto ce teziti da osobu istog pola koja je sa njom druzeljubiva, protumaci kao da ima homosexualne namere). Mehanizam odbrane – projekcija je cesto izrazena kod paranoidnih osoba.
Subjektivni emocionalni odnos je vazan kad procenjujemo ili percipiramo. Percepcija neceg sto je realno, moze biti vrlo subjektivna. Faktor subjektivnosti boji nas dozivljaj. Pravi sud o realnosti dobijamo kad osecaj povezemo sa iskustvom i onda je lakse da to povezemo. Iskustvo se nalazi u mozgu, u engramima psiho-senzitivni centri u kori VM. Iskustvo su engrami, zapisi koji se uskladistavaju. Engram je zapis koji ostene.

Uslovi normalnog opazanja:
1.   informacija tj. draz (spoljasnja ili unutrasnja)
2.   anatomsko-fizioloski receptori (supstrat)
3.   sprovodnik
4.   centar
5.   engram (magacioniran u centru, asocijativne zone)
6.   normlno funkcionisanje mozga

Poremecaji opazanja:
1.   agnozije – izazvane su mozdanim poremecajima. Poremecaji kod kojih postoji nesposobnost prepoznavanja predmeta uz ocuvana cula i cak ocuvane engrame, ali se u centrali nesto dogodilo. Moze da percipira i da opisuje pojedinacne culne utiske, ali ne moze da poveze osecaje sa ranijim iskustvom i da prepozna predmnet. Cesto se javljaju kod povreda mozga (npr. traume, tumori, krvarenja...). Npr. pacijent ne ne prepoznaje osobe, ne moze da se seti da su to naocare, ali moze da ih opise.
Postoje: taktilne, opticke, akusticne... agnozije (u zavisnosti od cula)
Ugl. se javljaju kod starijih, a kod mladih ako dodje do traume.
organski psiho-sindrom
2.   iluzije – pogresno prepoznavanje predmeta u oblasti svih cula (svih senzornih podrucja). Uredno se percipira neki objekat, ali se pogresno prepocnaje. Etiologija: afektivna stanja, kvantitativno i/ ili kvalitativno izmenjena svest.
To su “culne obmane”. Mogu biti nesto sto je potpuno normalno, ili uvod u halucinacije. Mogu biti deo normalnosti. Npr. kada nastaju pod dejstvom afekata, jakog straha – vidimo nekog iza kola, zbuna... ko u stvarnosti nije tamo.
pareidolije – nisu patoloski poremecaj vec fenomen slican iluzijama: pod uticajem maste iz razlicitih vidnih utisaka stvara razlicite slike (npr. malter – ljudska figura)
3.   halucinacije – culne obmane koje nastaju bez uticaja spoljnih senzornih drazi, a moguce su iz oblasti svih cula. Opazaji bez postojanja predmeta. Nema drazi, a pacijent oseca, cuje, vidi... nesto. Postoje:
a.   slusne tj. akusticke – akoazmi (elementarni oblik – jeka, sum...); foneme – slozeniji oblik (neciji glas); glasovi se mogu obracati samom bolesniku ili komentarisati njegove postupke – fenomen ozvucavanja misli (kao da neko izgovara sve sto bolesnik izgovori). Posebno su neprijatne imperativne halucinacije.
b.   vidne tj. opticke – fotopsije (elementarni oblik u vidu bljeska, plamena...; slozene (poprimaju scenski karakter); extrakampine (vidjenje objekata van vidnog polja, npr. iza sebe); autoskopske (vidjenje sopstvenih organa); negativne – nisu halucinacije u uzem smislu (negiranje onoga sto se trenutno nalazi pred njim); (kvalitativni) poremecaji svesti, akutni mozdani sindrim, epilepsija, redje pri shizofreniji.
Pri koriscenju alkohola i droga, najcesce su opticke halucinacije.
c.   ukusa tj. gustativne – epilepsija
d.   mirisa tj. olfaktivne – epilepsija
e.   dodira (hapticke i taktilne) – delirijum, posebno alkoholni, kokain
f.   cenestetske – u oblasti vitalnih ili organskih osecenja; shizofrenija (neko mu cupa mozdane ovojnice, elektriziraju mu testise...)
g.   pokreta tj. kinestetske – delirijum = senzitivne (senzacije iz razlicitih delova tela)
h.   ravnoteze tj. vestibularne – delirijum
Halucinacije su snazne po subjektivnom dozivljaju, tako da se ima dozivljaj telesnosti. Moze biti povreda mozga, ili pod dejstvom intoksikacije (psiho-aktivne supstance, alkohol). Halucinacije mogu biti prijatne, neprijatne, imperativne... u zavisnosti od kvaliteta, pacijenti se drugacije ponasaju.
Javljaju se kod senilnih delirijuma, kod starijih ljudi. Vidi se nesto cega uposte nema. To je tako snazno da se osoba brani ili prihvati halucinaciju, i zeli da je prihvati i potvrdi i okolina.
Sud realnosti – oni traze da im se to potvrdi.
Halucinacije u velikoj meri odredjuju ponasanje subjekta (pomocu njih je lakse postaviti dijagnozu). Cesce ce se otkriti halucinacije nego poremecaji misljenja.
kod psihoticara – akusticke, cenestetske, kinesteticke (nekad i gustativne)
kod organiciteta, trauma mozga – olfaktivne su najcesce (i gustativne)
Postoje razliciti nacini odbrane od halucinacija. Kod akustickih halucinacija, pacijent se moze razlicito ponasati: brani se, zapusava usi, cesto ima potrebu da okrece glavu. Glasovi su, ustvari, projekcija njihovih misli. Oni sami o sebi misle na taj nacin. To je taj dinamski faktor. Oni su odabrali te misli. Nekada su u pitanju reci, a nekada glasovi, mogu biti preteci glasovi. Potreba navlacenja jastuka na glavu.
pseudohalucinacije – nemaju karakter neceg culnog, realnog i javljaju se u dve dimenzije: slike ili predstave, a izvor im je u unutrasnjem, subjektivnom svetu, ne u spoljasnjem.
Razlika izmedju halucinacija i pseudo-halucinacija: pseudo-halucinacije – nemaju karakter telesnosti, imaju + sud, ali ne realnosti; lako coveka mozes da ubedis da to nije tako
hipnagogne halucinacije javlaju se u trenutku uspavljivanja. To su pseudo halucinacije.
(npr. na uluci je buka, a cini nam se da nas neko zove; kod dece – dozivljaj da se zaista igraju sa nekim kad pricaju sama sa sobom; – to je kategorija normale)
funkcionalne halucinacije – nastaju pri spoljasnjoj drazi (za razliku od pravih) i traju do njegovog prestanka.
metamofopsije – promena velicine ili oblika percipiranih objekata ili prostora koji mogu izgledati: mikropsija (smanjeni), makropsija (jako uvecani) ili dismorfopsija (deformisani). Obicno je praceno izmenjenom percepsijom prostora koji izgleda suzen, izduzen, skracen...
Psihoticari su van konteksta realnosti, unutrasnji svest. Psihoza zivi u svom svetu (unutrasnja realnost psihoze).
Halucinacija ?nije posledica i poremecaj misljenja i afekata, ona ?je samo propratni element.
Pacijent moze postati opasnost za ostale ako se pojave halucinacije imperativnog tipa, a tome prethodi poremecaj misljenja. Pod uticajem tih glasova, moze se pociniti ubistvo ili samoubistvo. Postojanje halucinacije se zakljucuje iz ponasanja pacijenta (neverbalni signali).
Neverbalni deo u prvom intervju – gestovi, komunikazija, gde gleda, da li je nepoverljiv, cega se plasi... Pacijent treba da razume da ga mi razumemo, ulazimo u svet psihoze.